Реч-две о нашој савести

Standard

 

„Овај човек има чисту савест“… „Гризе га савест“… „Нема савести“… „Мучи га савест“… „Савест му не да мира“…  „Има мирну савест“… „Ради по савести“…су изрази који се често чују у нашем народу. Шта је то савест? Током читаве људске цивилизације човек је тежио да упозна себе и да спозна своје духовно биће.
Савест представља способност човека да познаје своје биће; она је способност човека да разлучи добро од зла и вреднује своје поступке. Свети апостол Павле у посланици Римљанима каже:“Они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону, пошто сведочи савест њихова и пошто се мисли њихове међу собом оптужују или оправдавају.“ (Рим.2,15) Овом реченицом апостол показује да многи људи не познајући хришћанску веру живе по моралном начелу слушајући „глас“ своје савести.
По учењу Светих Отаца,целокупно постојање човека, па и његова савест дар су од Бога. Човек (Адам) створен од земље (тело) а дух животни Бог му удахну; састоји се од тела и душе. Као што се бринемо о свом телу (хранимо га, перемо, грејемо…) тако треба да се бринемо и о својој души. Храна највећа за душу и тело јесте наша молитва упућена Богу. Молитва није ништа друго до разговор са самим Богом. Да би молитва била права и искрена мора да изађе из срца и душе, а не само „преваљена“ преко језика. Таква молитва захтева од нас и мирну савест.
„Нема дрво без гране ни човек без мане“; сваки човек греши, тј. чини грех (мислима, речима или делима). Од греха, као од прљавштине, човек се чисти покајањем и исповешћу. На исповести и уз помоћ духовног оца човек изнова налази себе, преумљује се и враћа Богу. Да би исповест била искрена и права човек мора да упозна самога себе. Без самопознања човек не може узрастати у врлини. Живећи у светлости Христове науке ми успевамо да негујемо своју савест.
Нажалост, савремено доба изнедрило је нове кола-сајбер генерације, где се негују нека нова морална начела која терају човекада окамени своју савест. Отврдла савест код људи нема исправну визију о добру и злу. Модеран човек постаје егоистичан и мало води рачуна о другима већ мисли само о свом уживању. Заборављамо основна хришћанска начела: толеранцију, поштовање, веру, наду а пре свега љубав-љубав према ближњима. „Љуби (воли) ближњег свог као самога себе“ је Христова заповест коју смо нажалост заборавили. Потребу за хришћанским начелима покушавамо да надоместимо неким грађанским законима који у већини случајева остају „мртво слово на папиру“. Оно што није усађено у човеково срце, оно о чему савест не разлучује, већ стоји само негде написано нема никакву примену у свакодневном животу. Отуђени човек са отврдлом савешћу мало мари за људе око себе, а по хришћанском закону човек пре свега има обавезу да брине о другима и да се жртвује за друге. Обавеза сваког човека је да се угледа на Христа, а Христос се за све нас жртвовао на Крсту и умирући у највећим мукама показао је шта значи љубав према другима опростивши и својим мучитељима:“Опрости им Боже јер не знају шта раде.“
„Савест је природна књига. Онај ко је на делу чита, прима искуство Божанске помоћи.“ (О духовном закону, Марко Пустињак). Хришћанство сматра да је слобода савести првобитно и неприкосновено право сваког човека.
„Бринимо, дакле, браћо,да чувамо своју савест, све време колико смо у овоме свету, не дајући јој повода да нас у било чему прекорева, не газећи је ни у чему, ни у најмањој ситници. Овако радите да не би видели како се из необазирања на ове ситнице, стиже до презирања великих ствари. Када неко почне да говори овако:“Шта ће бити ако кажем то и то? Шта ће бити ако поједем ово мало парче? Шта ће бити ако бринем о томе и томе?“ Из постављања питања, шта је ово и шта је оно, такав ће примити горку храну, и почеће у већим и тежим стварима презирати и газити споствену савест. И тако, напредујући само у неким стварима, ставља себе у опасност да упадне у безосећајност. Стога, браћо, гледајте да не превиђамо ситнице, гледајте да се не односимо према малим стварима као да су ништавне. Нису то мале ствари, већхрана и лош обичај. Будимо спремни и бринимо за лагане ствари док су лагане, да не би постале тешке. И успети у врлини и запасти у грех почиње од малих ствари, а завршава великим-или врлинама, или злом. Зато нам Господ наш и поручује да чувамо савест… сачувати пак савест потпуно је друга ствар. Наиме, то значи да човек жели да сачува своју савест у односу на Бога, на ближњега и на творевину око себе. Сачувати савест пред Богом значи не презирати Његове заповести, већ их чувати и у ономе где човек не види Бога, и у ономе што му нико не тражи. Овакав човек чува у потаји савест пред Богом… чувати савест пред ближњим значи не чинити ништа од ствари за које знамо да вређају или наносе ране ближњему, билоделом, било речју, било држањем, било погледом… Сачувати савест у односу на творевину око себе значи правилно се служити сваком ствари, како она не би била потом бескорисна или бачена. Уз то, ако примети да је нека ствар бачена, да не прође поред ње, ма колико безвредна била, већ да је подигне и стави на своје место. Ово да не би уништио сопствену одећу“ (Различита учења, Ава Доротеј).
Коришћена литература: група аутора „Теме хришћанске етике“

БиЈ

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *