Данас осећам неки необично леп мир. Данашњи дан је један од оних које посебно волим.
Јутро је било хладно, прехладно… до тренутка устајања. Отварам капију хватајући се за ледену браву. На њој све бело, исцртано, хладно… прелепо.
Света Литургија, мир, спокој, Св. Причешће, још већи мир. Одлазак кући, доручак, затим одлазак у манастир.

Пут лош, спор, фин. Пар аутомобила и три срне. Шума, хладнији ваздух, мирнији осећај. Излазимо из аута, пријатељица и ја. Тишина. Мало даље чује се жуборење воде. Улазимо у манастир. Унутра још хладније, још мирније… још топлије. Нема никога. Дрвене столице у разним бојама. Отварају се врата. Монахиња нам пожеле добродошлицу. Позва нас да седнемо. Разговор, или више речи које сам слушала и желела да упамтим. О томе шта је мир и где га проналази, како… Пуно тога у овом дану говори о миру. Оном миру који нам треба свима, који тражимо, понекад нађемо… често се само не трудимо довољно да га сачувамо. За трен нам измакне. Нађимо га поново и, покушајмо да га задржимо. Пренесимо га на друге. Ако не желе, чувајмо га и за њих, зажелеће, даће Бог, некад. Тада им га несебично дајмо.

Враћамо се у манастир. Купујем две књижице, речи Светих Отаца, поново о миру…
Захваљујемо се Богу, захваљујемо се њима. Вратићемо се, даће Бог.
У повратку не укључујем радио. Иначе да, увек, при самом кретању на било који пут. Разговор о миру, у миру. Повратак кући је прошао за трен.